IN MEMORIAM
Mi, zaljubljeni u čaroliju pozorišta, smo imali sreću da poznajemo čika Moldu.
Da li je on '' kriv'' što smo zavoleli pozorište?
Da budemo odani toj prednosti nad ostalima i da se na vreme zaljubimo u pozorišne daske i mirise pozorišne, i prikazujemo u ovim ili onim ulogama. Samo pitam, da li je bilo pogrešno učiti od teatarskih veterana, koji su znali veštine opstajanja i što su nam sve to nesebično preneli?
Ko je hteo da uči – mogao je. Na ovaj ili onaj način, neko više neko manje, ali mnogi pre nas su znali tajne ''trikove'' preko potrebne u teatru.
Čika Molda je znao mnogo, jer je kao inspicijent, vođa svega što se odvija na i oko scene, uvek bio tu. Za inspicijentskim pultom, ali i uz nas, kao podstreh i podsticaj da zadato uradimo najbolje što možemo. Svojim smirenim glasom i laloškim naglaskom obaveštavao nas je kao pred poletanje aviona, rečima : ''Dobro veče, ovo je prvi znak pred početak predstave!'' Nakon petnaest minuta, ništa manje smireno, davao* je drugi znak i konačno pozivao nas za izlazak na scenu tačno na vreme. Na njegov znak se otvarala zavesa, palilo svetlo i sve je dalje teklo jednostavno rečeno (i urađeno) ''bez problema''. Tokom proba i predstava, u pauzama, mogli smo biti opušteni, jer smo znali da će nas čika Molda pozvati.
Ali znao je i da se naljuti kada neko ''zataji''! Iskreno se jedio kada neko zakasni, pa sav višemesečni trud ostalih bude omalovažen, a predstavi našteti. Pa da da se nervirao kada je znao da smo svi jako važni u tom procesu stvaranja. Ama baš svi!
Sa čika Moldom je rasla moja generacija i naučila kada se stiže u pozorište, kako se ponaša na i iza scene.
Taj smireni, malko otegnuti glas primeren podneblju Vojvodine, nas je vodio do, kroz i ka samom kraju onoga što smo stvarali za našu publiku. Nije bilo nervoze, osim one lične, tzv. treme, koju je čika Molda ''lečio'' u nama svojim iskustvom. I sam je boravio na sceni, pa je znao šta jedan umetnik preživljava u trenucima pre otvaranja zavese. Ljutio se, i to jako, kada se neko nije ponašao profesionalno i s poštovanjem prema obavezi, poslu, zadatku. Umeo je da se naljuti i drekne, ali se ne sećam da je nekog uvredio, taman posla podcenio. Samo je jasno stavljao do znanja šta se nesme. Lepo se obraćao ljudima, nenametljivo davao savet, a često pričao dobre viceve. Da nam ''razbije'' tremu!
Vešto nas je pripremao i učio kako da damo sve od sebe baš kada treba i kada se to od nas najviše očekuje.
I za kraj, mislim da bi se čika Molda složio samnom.
Da je infekcija, zvana pozorište, dobra ako preraste u epidemiju. Obolenje od pozorišta nije opasno, a posledice koje ostavlja, samo – traju.
gabriela Teglaši Velimirović,
Decembar 2002.
* DATI ZNAK – naziv za radnju u pozorištu, koja je specifična za profesiju INSPICIJENT |
