DOBRI STE, KLINCI! ČESTITKE! str. 50
DOBRI STE KLINCI, ČESTITKE!
Pojavljivanje Radionice multimedijalnog teatra – projekat JEDRO na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, 13. aprila 2004. godine u 19.30 h, dalo je prisutnima jednu drugačiju sliku o našoj deci.
Grupa za osnovnoškolski uzrast, je tokom jednog sata, koliko traje predstava, vrlo zrelo prezentovala svoje tekstove sa radionica. Sedam učesnika približne starosne dobi, inače i autora tekstova, glumaca, ''muzičara'' i plesača, nas je vodila kroz predstavu koja zaslužuje svaku pohvalu.
Hasina Ratkov, kao Mi Yang, Nataša Niškanović, kao Stefana Astler, Tina Diakite, kao Lara Firgant, Mina Velimirović, kao Mary Kay, Dragana Mandić, kao Jelena Rouz, Bora Ratkov, kao Bora Kill i Andrej Lav Kovač, kao Lav su nam držali pažnju sat vremena. Bez vidne treme, grešaka u izgovaranju teksta i bilo kakvih tragova zbunjenosti, Ovi klinci su pokazali izuzetnu zrelost u svom scenskom nastupu. Gledali smo ih kako glume, izgovaraju priličnu, uobličenu količinu teksta, kreću se u scenskom prostoru kao da su tu boravili mnogo puta, pevaju, pa čak i sviraju (klavir, bubnjeve, blok flaute). Imali smo utisak, kao da su svojim samouverenim nastupom, hteli da nam kažu:''Ovako se to radi''!
Tema koja je ''obrađena'', odnosi se na stanje vremena u kojem ti isti i svi ''neki novi klinci'', odrastaju. Paralela koju vuku između svoje sredine u kojoj žive i nekog ''belog sveta'' (London, Berlin, Istanbul...) je veoma interesantna. Način razmišljanja i relacije između - šta imaju i šta bi hteli da imaju je sveden na razumnu realnost iz koje zrači optimizam i vera da nije sve tako crno kako odrasli umeju da im predstave. Ta snažna individualna razmišljanja, svakog od njih, sedam ''malih'' glumaca, je zadivljujuća i ne ostavlja vas ravnodušne. Nakon aplauza, cveća i čestitki, izlazite sa predstave zadovoljni. Ostavljaju utisak!
Ideja Ivane Inđin da se upusti u takav projekat je smeo. Pažnja koja je posvećena deci ovog uzrasta je dragocena, jer su imali priliku da progovore o onome što im se krije u glavama, a da često sve to nemaju kome da izgovore.
Vreme provedeno sa pomenutim devojčicama i dečacima je svakako dobar put da se prodre u misli i ''stavove'' naše dece. Nedeljne, višečasovne radionice u Osnovnoj školi Jovan Popović su učesnicima doprenele da svako, ponaosob, izgradi i na sceni izrazi svoju ličnost i individualno razmišljanje. Dozvoljeno im je da otvoreno govore o svojim trenutnim životima, iznesu svoja mišljenja o porodici, školi, politici, kriminalu... Pogledi na svoje, tek započete Male živote, su impresivni, još ako se uzme u obzir da su smeli da kao Veliki stanu pred publiku i sve to prezentuju, bez, kako već rekoh, i malo treme, straha ili snebivanja. Sve pomenuto je sublimirano u predstavu koja uz montirani video materijal i govori da smo prisustvovali jednoj ozbiljnoj temi za koju i sama autorka projekta kaže:
''Da li će Jedro biti dovedeno u funkciju domaće tradicije čineći ovaj grad i region ''otvorenim'' i ''slobodnim'' za protok misli i ideja, manje negativno stereotipnim?
Ne znamo...U jedno smo sigurni: da su svi oni koji su učestvovali u projektu, u tom pravcu, napravili prvi, važan, težak ali nadasve radostan korak.''
* * *
april 2004. GTV |
