BALET DEVEDESETIH

Devedesete godine su bile teške i naporne za sve. Balet je istrošio sve svoje rezerve, a nije bilo novih izvora potrebnih za nastavak rada. Baletska umetnost je sama po sebi skupa. I u bolja vremena je trebalo dosta novca da se opremi jedan ansambl, napravi jedna kvalitetna predstava, održi tekući repertoar. I u bolja vremena Baletu je mnogo toga nedostajalo. U poređenju sa poslednjih trinaest razlika ogromna. Govorim o periodu rada u opštem društvenom haosu i bezumlju, vremenu nekakvih naprečac niklih zakona i pravila koja nisu davala jasne odrednice za budućnost.

Ranih devedesetih, jedni su patili za starom Jugom, koju smo osamdesetih obilazili sa jednom mesečnom platom, drugi su bežali nekud od kuće, sa nadom da će im '' tamo ''biti bolje. Jedni su ostajali i za platu žurili da kupe dve nemačke marke, a drugi, što su otišli s nevericom slušali naše istine. Gladni i lutajućih pogleda, svuda osim na pedagoga u baletskoj sali, kao roboti smo odrađivali svoj posao. Igrali smo balet. Potom smo jurili na poslove koji su u našem ranijem sistemu udobnog socijalizma bili nepojmljivi. Bilo je teško orijentisati se kada je lov u mutnom bila jedina razvijena grana privrede. Bilo je teško poverovati da se to nama dešava.

Nije se znalo kome je teže!? Da li onima što su imali priliku da nešto lepo u svojim životima vide i dožive ili onima koji su nas gledali u čudu dok im pričamo? Mi uskraćeni za nastavak lepog, a mlađi za bogatstva doživljaja za koja znaju samo da postoje. Svi smo na svoj način patili. Bilo je sumorno, a apatija se uvukla i pod naš krov. Još ako se uključe i potresne lične priče, kao proizvod ratova, slika devedesetih siva.

Traganje za boljim životom, odvelo je mnoge igrače iz ansambla. Oni koji su ostali pričaju priče o jednom vremenskom periodu bez nade i optimizma.

Ostanak ovde, može se nazvati hrabrost. Svakodnevno suočavanje sa neizvesnočću - dodatno trošenje. Ugrožena osnovna egzistencija nije mogla da pruži naročit kvalitet u radu. Oglašavane negativne kritike na račun predstava i umetnika pojedinačno nisu baš mnogo pomagale opstanku Baleta Srpskog narodnog pozorišta. Nije postojalo razumevanje za stanje u kojem se ipak radilo. Samo retki su nas podržavali i divili nam se što se ne predajemo.

Jednu činjenicu treba pomenuti. Balet Srpskog narodnog pozorišta nikada nije zaustavljao proces rada. Čak i kada se priključivao raznim štrajkovima u Kući i van nje, Baletski solisti i naglašeno savesni su krišom vežbali iza zatvorenih vrata baletske sale. Ta savest, da nijedan dan ne prođe bez vežbanja, kada se zna da profesiju jedan dan '' stajanja '' (pauziranja) košta tri dana nadoknađivanja, nije bilo lako uskladiti sa pobunama. Zamka profesije, često nije mogla da dozvoli da se balet prestankom rada bori za nešto bolje: bilo da su u pitanju nedostaci špic patika, tople vode, grejanja ili vazduha u sali novog pozorišta... Balet jednostavno nije mogao to sebi da dozvoli. Morao je da radi. Naravno, da su i tu uspevali da se provuku manje radni ljudi, ali su i sami kasnije na sebi osećali posledice. Nisu vredni pominjanja! Spoj profesionalne orijentacije i posvećenosti njoj, sa jedne strane, i želja za buntom da bi se ostvarila neka prava, sa druge, sukobljavao se neprekidno u mnogim dušama. Oni drugi, pak, pokretači pobuna, nisu razumevali radoholike i štrajkbrejkere. Poslednje decenije štrajkovi su bili česta pojava '' na našem tržištu rada ''. Oni koji su se priključivali i iz bilo kojeg razloga nisu radili, nisu mogli da sakriju tragove nerada. To se očigledno reflektovalo na predstavama.

Događalo se da zbog neisplate ili kašnjenja plate igrači ne pogledaju jedan drugoga i celu predstavu odigraju totalno odsutni duhom. Opravdano ili ne, tako je bilo. Sasvim drugačije, bilo je za vreme bombardovanja. Tada smo svi bili uplašeni, ujedinila nas je stvarna opasnost i predstave su bile dobre. Niko, nigde i ni u jednom trenutku nije kasnio. Učesnici su dolazili sa raznih udaljenosti, prevoznim sredstvima neuobičajenim za XXI vek i urbani grad kakav je Novi Sad, maksimalno predani probama i predstavama. I tada je novosadski Balet testirao profesionalizam.

Posle prestanka bombardovanja i godišnjeg odmora, sublimirana je stvarna slika štete. Sezona 1999/2000 je počela. Ni besparica ni, nedostatak kadrova nije mogao da utiče na stajanje rada novosadskog baleta. Ma koliko je bilo surovo raditi i biti u baletu u tom periodu, morao se prevazići manjak od osamnaest ljudi koji su sa prvom sirenom za oglašavanje uzbune od vazdušnog napada dali otkaz i otišli negde gde je bezbednije. To smo razumeli. Novosadski balet, znatno oslabljen za muški igrački kadar, Prvog solistu, pedagoga, korepetitora i članove ansambla je imao samo jednu opciju – da nastavi da radi s onim što mu je preostalo. To su bile postojeće predstave, koje su mogle da se igraju bez angažovanja igrača iz inostranstva, da sa malo novca pravi nove predstave, poveže se sa Baletskom školom i konačno osloni na svoje snage, što se i nije pokazalo kao loše rešenje. Izgradnja domaćeg igračkog kadra je ideja koja se pokazala ispravnom. Jer, takvom logikom su mnogi novosadski igrači postali nosioci glavnih uloga i ubrzo dobili i solistički status. Ne treba zaboraviti, da je Novi Sad godinama bio odskočna daska za mnoge sjajne gostujuće, pa i neke domaće igrače. Bio je '' prolazna '' stanica na putu sa Istoka na Zapad. Samo retke pridošlice su ostajale verne Novom Sadu. Uglavnom one koje su videle mogućnost ostvarenja svojih interesa bilo koje prirode, sa ranije zacrtanim ciljem.

Kao i mnogo puta ranije, Balet se ponovo borio sa problemom nedostatka igrača, naročito kada se radilo o velikim projektima sa mnogo ljudstva. Sa svakim odlaskom nekog od igrača pod ugovorom kao da je ponovo počinjao da radi novu predstavu. Jedno veliko trošenje uvek prisutnih članova, koji su podnosili najveći teret. Trebalo je proba i proba da se nauči nov član/ica, a sve to zbog kratkoročnog planiranja koji nije mogao da utiče na ozbiljniji razvoj profesije.

O koreografima u Novom Sadu

U ranijim pokušajima koreografa, Balet Srpskog narodnog pozorišta se okušavao u predstavama raznih stilova. Novi Sad je među prvim u zemlji ( SFR Jugoslaviji ) igrao balet '' Zemlja '', Belgijskog koreografa Marka Bogartsa na muziku Gabora Lenđela u etno stilu, ali nažalost, kratko vreme. Stranac u našem gradu, kao da je bolje od nas samih osetio šta karakteriše ovo podneblje. Ponovo je ''nešto'' nedostajalo da se pomenuta predstava zadrži duže na programu. Nekoliko godina kasnije, etno dance je prezentovan kao novi pravac od strane naših suseda, te je ispalo da smo mi ponovo u nekom zaostajanju. Kakav paradoks!

Magalomanski projekti su pravljeni i u srećnija vremena kada je u kasi za kulturu bilo mnogo više novca nego u poslednjih 14 godina. Nažalost, skinuti su sa repertoara, bez nekog razumnog i konkretnog razloga. Svaki pokušaj da se obnove je bio promašaj. Duže pauze u izvođenju čine da predstava izgubi onu draž koju ima tokom stvaranja.

Baleti, poput ''Večitog mladoženje'' i ''Izbiračice'' kompozitora Zorana Mulića u koreografiji Lidije Pilipenko su dobrodošli. Afirmacija domaćih kompozitora, koreografa i igrača nije nepoznata Novom Sadu. To je dobar put negovanja domaće kulturne baštine koja je zasnovana na delima pisaca sa ovog podneblja. Predstave, obojene vojvođanskim koloritom mogu verno da nas prezentuju bilo gde. Samo tako može da se stvara nacionalni balet. Njihova popularnost nije dostigla svoj vrhunac zbog nas samih. Greška, jer smo još uvek spremni da se više divimo tuđem.

Svi vole da bar jednom u životu obuju špic patike i baletski kostim - pačku. Uostalom, i školujemo se na osnovama klasičnog baleta. U skladu s tom činjenicom je i negovanje klasičnih baleta u redu. Potrebno je vojvođanskoj prestonici, privlače pažnju publike i razvijaju tehnički nivo celog ansambla. Povremeni poznati gosti u ''Žizeli'', ''Labudovom jezer '', ''Don Kihotu'' i sličnim klasicima, su dobar potez. Uvek bude ''događaj u gradu'' i novo saznanje o radu drugih centara. Nije mudro gostovati sa njima, ali ih konstantno imati na repertoaru poželjno.

Mnoge praizvedbe su ugledale ''svetlost dana'' (večeri) baš u Srpskom narodnom pozorištu. Genetska gostoprimljivost na ovim prostorima pružila je šansu mnogim početnicima. Poštovanje koje treba da izazove je i činjenica da je u novosadskom baletu bilo hrabrih koreografa koji su pravili nova dela iz temelja. To nisu uvek bila spektakularna dela (malo ko je mogao da izmisli nešto još neviđeno), ali su stvarana dela koja su spojem libreta, muzike, koreografske mašte i niza drugih činioca umela da zaintrigiraju i privuku publiku. Ponekad je novosadski balet nerado prihvatao, čak i negodovao, ali vremenom, pre mnogih, shvatio da jedino pokušaj stvaranja nečeg novog vodi ka razvoju.

Značajan je i trenutak eksperimentalnih predstava, koje gospodin Žarko Milenković pominje u svom tekstu. Ukidanjem mesta koreografa u strukturi radnih mesta u pozorištu smanjena je i ''proizvodnja'' istih. Tačno je ovo drugo, ali nisam mišljenja da je stalno radno mesto koreografa baš dobra ideja. Isti stil ( svaki koreograf je prepoznatljiv po svom stilu ) može da dosadi i vodi balet samo u jednom pravcu. Po meni je malo ''novih'' koji pokazuju interesovanje za koreografiju. Nesumnjivo je da je težak put da bi se mladi koreograf dokazao. Spoj u jednom stvaraocu – koreografu moraju da čine snaga, upornost i prodornost, plus šansa, i ako je sreće, da se delo mladog stvaraoca negde i prezentuje. Nažalost, teško su spojivi svi neophodni činioci u jednoj osobi, te često imamo talentovanog i perspektivnog autora, a nesigurnog u sebe, ili početnika koji poseduje volju, veštinu, pamet i ambiciju i ume to i da iskoristi. Dešava se da od ovih manje talentovanih dobijemo delo lošeg kvaliteta, ali od talentovanih najčešće dobijemo samo veliku ideju i priču ispričanu uskom krugu ljudi, koja se godinama spominje. Jer, i pored mnogih promena u društvu ni neke druge, a najmanje baletska umetnost, kao najmlađa, nije uspela da ostvari tu relaciju mendžer – umetnik. Mišljenja sam da, bi u mnogim umetničkim granama dobrodošao jedan agilan, inventivan poslodavac. Zadatak bi mu bio da promoviše darovitog umetnika i ugovara poslove, a stvaralačku moć prepusti talentovanom koreografu da se razvija. Izričito je potreban baletu, koji prirodom posla, fizički iscrpljujuć, najčešće nema snage da se brine i za taj drugi, pregovarački deo. Nema ni vremena, te je redak spoj sposobnosti za sve pomenuto.

Novi Sad je poznat kao visoko kritizerski nastrojen grad prema svemu i svakom. On ne pita šta je i ko je, On surovo testira sve. To što radi sa gostima je podnošljivo. Gosti dođu i odu, pa kratkoročno ljudsko pamćenje i ne ostavlja veće traume u oblasti ružnog sećanja. Ali kada su u pitanju sugrađani – nema milosti. To su najstrašnije muke na koje vas ovaj grad stavlja da bi vas iskušao koliko ste jaki. Test izdržljivosti je stalno prisutan i samo nadprosečni uspevaju da se nametnu i opstanu uz naravno neprekidno dokazivanje. Nesmeju se opustiti ni na trenutak, jer evo opet Novog Sada da ga podseti da se to nesme raditi. To ima i svoju dobru stranu, jer oni koji izdrže, zaista i vrede.

Pamtim mnoge početnike koji su pred prvom preprekom odustajali ili odlazili. Mnogi su uspeli negde '' u belom svetu '', a znam mnoge koji su se povukli zauvek.

Stvaranje je nebeski dar koji ne poseduje svako. Ko pokaže '' iskru '' ne treba ga sputavati. Izvesna uspavanost je dozvoljena, tako je boemski, ali preterana i duževremenska šteti. Biti pokoran je pristojno, ali ne uvek i isplativo. Tavorenje i čekanje '' pravog '' trenutka nije preporučljiv. Čekanjem se gubi vreme, ideja slabi, a radni elan gasi. '' Akcija '', sasvim izvesno može da donese neuspeh, ali kada donese uspeh nema lepše nagrade što smo se umesto spavanja upustili u rizičan eksperimentalni rad. Neuspeh se brzo zaboravlja, a uspeh se pretvara u trajanje.Vredi pokušati!

O asistentima koreografa

Asistenti koreografa su vitalan činioc u svakoj predstavi. Birani su od strane rukovodioca baleta na osnovu igračkog, muzičkog, organizacionog senzibiliteta, uglavnom ex igrači sa iskustvom. Kada se sprema predstava prisutni su na svim probama, solističkim i ansambl, tačnije, nekoliko meseci u pozorištu borave ceo dan. Mnogo pomažu koreografu i igračima. Ideje koje poteknu od njih potpisuje koreograf. Ponekad pomalo nepravedno, ali je tako. Poslednje decenije, uspeli su da se izbore za svoje ime na programu i tzv. listićima koji idu uz program i da se poklone na premijeri. Nakon odlaska koreografa, sva briga o predstavi prenosi se na asistente. Spremanje druge i treće podele, alternacija i zamena, kao i obnove posao je asistenta. Kada naiđu problemi, rešavaju ih brzinom svetlosti i malo kada sede spokojno u gledalištu. Posle predstave maze ili kude učesnike, što izaziva različite reakcije. Važni su, jer bez njih mnoge predstave ne bi živele, a tekući repertoar ne bi mogao da opstane.

O pedagozima

Ni sa pedagozima nije mnogo bolja situacija. Balet Srpskog narodnog pozorišta je jedan od najvećih uvoznika pedagoga sa raznih strana sveta. Sve ove godine Novi Sad nije izgradio pedagoga koji bi makar u vidu razmene gostovao u nekom centru. A ima darovitih umetnika koji kada prestanu da igraju mogu i te kako da budu dragoceni u sferi pedagoškog rada. ''Domaći'' pedagog dobije šansu samo kada gostujući ima neki zdravstveni problem, ne dođe i kada ga direktor baleta zamoli da '' spase '' jedan važan sat u radnom danu ansambla. Bez obzira na kvalitet i pokazano znanje ne odlazi dalje od matične Kuće. Problem sa pedagozima nastaje kada su u pitanju svakodnevne vežbe, i kada treba potrefiti odgovarajuće. To podrazumeva da su vežbe usklađene sa klimatsko meterološkim prilikama tokom dana, da se pedeset igrača svako jutro u 10 h oseća dobro, da niko od igrača nema nijednu povredu, te i ako je ima da pedagog zna za to i podesi vežbe da ih ''povređeni'' može koristiti, da pedagog ima vrhunsko znanje, maštu da svakodnevno smisli vežbe ( kojih ima od 30 - 50 različitog tempa i namene ), da podigne tehnički nivo celog ansambla i ko zna šta sve ne. Pojave konstantnog nezadovoljstva kod igrača, eventualno mogu da tolerišu komentarisanje, ( a i to u slučaju da poseduju iskustvo u radu sa bar više od deset pedagoga ), ali nesmeju da utiču da se zapostavi profesionalizam.

O korepetitorima

Prisustvo korepetitora je za balet neophodno. Korepeticija je predmet koji se uči na muzičkoj Akademiji, ali se pravo iskustvo stiče i u radu sa baletom. Traži se poseban talenat koji je u stanju da odgovori na potrebe tipa promene tempa, neprekidno praćenje pojedinca ili grupe, izuzetna mašta u izboru muzike ( jer svakodnevno ponavljanje istih kompozicija stvara dosadu za sve ''učesnike'' redovnog svakodnevnog zagrevanja ) i znanje naziva baletskih elemenata. Obuka novih korepetitora u baletu je prepuštena korepetitorskim veteranima, sjajnim pijanistima, i traje nekoliko meseci. Događa se da sve bude uzalud, jer potencijani korepetitor uspeva da nađe neki drugi vid muzičkog izražavanja, uvidi težinu posla i napušta nas. Tokom celog tog procesa, baletski igrači negoduju. Razumljivo, jer ih klavirska pratnja u fazi obučavanja sputava u ličnom radu. Usporava ih u napredovanju, narušava koncentraciju i svaki vid posvećivanja sebi postaje nemoguć. No, i to je situacija koja je prihvatljivija od one kada se vežba bez muzike. Tada baletski pedagog koristi svoj glas, a jednolično brojanje samo dodatno otežava telesno buđenje.

Najvredniji klavirski saradnici Baleta su Svetozar Saša Kovačević i Zoltan Gajdoš, učitelj i đak. Uz njih su se ''opismenjavali'' mnogi drugi, koji su se kratko zadržavali kod nas.

O dirigentima

Nezaobilazni u procesu stvaranja i opstajanja muzičkog života su dirigenti. U baletskom svetu, uloga dirigenta je važna, jer su prisutni kada se sprema nov balet, na premijeri, posle premijere, na gostovanjima, kada gostuje neko u predstavi. Tu su kada se usklađuju tempa i dogovaraju detalji od kojih zavisi naše izvođenje. Povezanost je neminovna kada se igra balet uz orkestar. Igranje na muziku sa trake ređe ostavlja snažan utisak.

Mnogo je operskih i operetskih predstava u kojima je Balet Srpskog narodnog pozorišta igrao i logično sarađivao sa mnogima dirigentima. Najveći broj predstava igran je pod dirigentskom palicom maestra Imrea Toplaka i Miodraga Janoskog. Dirigenti, koji su kroz godine dirigovanja baletom, stvorili neraskidivu sponu sa igračima. Ranije, balet je sarađivao sa Lazarom Butom, Marijanom Fajdigom, Davorinom Županićem, Vladimirom Topolkovićem, Eugenom Gvozdanovićem, a poslednje decenije sa Dušanom Mihajlovićem i Janezom Govednikom.

Rukovodilac baleta

Biti rukovodilac u umetničkim sredinama u našoj zemlji, znači da znate SVE i radite SVE. Naravno da je to i prosečno pametnom čoveku jasno da je nemoguće i da jedna osoba fizički ne može da postigne sve što se u našim uslovima i nerealnim ciljevima pred njega stavlja. Ali, tako se ovde radi i u nedostatku ljudi koji će se iskreno baviti nekim segmentima, sav taj posao preuzima pojedinac. Prava je sreća ako ima dobre saradnike, što nije uvek tako, jer tada bar neki deo posla (uz poverenje većih razmera) može da prepusti. Umetnički rukovodilac nesme da ne zna kako se sastavlja ugovor, kolike su i kako se obračunavaju plate, mora da prati rad i unapređuje ga, da brine za medijsku afirmaciju baleta, da bude brižan i pažljiv prema svim umetnicima kako bi od istih dobio najbolje izvođenje, da ugovara gostovanja, da uskoči na radno mesto člana koji je (ne)objektivno bolestan, treba da govori najmanje tri svetska jezika, itd. Uzgred, mora da prati predstave i deluje na svoje članove svojim profesionalizmom, nesme da se razboljeva ili, ne daj Bože, zaspi od umora. Rukovodilac Baleta nema slobodu da ''kroji'' repertoarsku politiku, ne može sam da planira, jer ima nekog nad i oko sebe. U objektivne teškoće se ubraja sastav kolektiva, koji u datom trenutku, ili nema profilisane igrače za određene uloge predloženog baleta ili tehnički nivo ne može da prati predloženu ideju, često nedovoljno školovanih igrača i, naravno, neizostavan novac, bez kojeg se ne može stvarati premijera. Subjektivne teškoće su premostive. One se svode na nesuglasice među saradnicima i solistima, jer predlozi znaju biti lične prirode a sugestije nerealne. Svakako nisu prepreka za stvaranje novih premijera. Pored navedenog, pozorišne Kuće, kao što je Srpsko narodno pozorište, gde postoje još i Drama, Opera i sadržaji izdavanja sale ( ne bi li se novcem od izdavanja platio neki dug ), Balet mora lavovski da se bori za kvantitet predstava u jednom mesecu na sastancima mesečnog planiranja.

Izdavačka delatnost

Dobra saradnja sa izdavačkom delatnosti, urednicom mr Vesnom Krčmar i Dušankom Radmanović je svih mojih godina u Srpskom narodnom pozorištu bila dobra. Riznica brojnih podataka je uvek na dispoziciji i čuva se u malom prostoru kancelarije na prvom spratu, soba 103. Uvek su tu za sve koji zatraže neki podatak iz bilo kojeg programa pozorišta koji se ponekad negde zagube. I ovo izdanje knjige o novosadskom Baletu je zasnovano na temeljima dobro arhiviranih podataka brižno sačuvanih.

Danas, 2003. godine, veoma su prepoznatljivi tragovi višegodišnje besparice unazad. Godine unazad svele su se na molbe Ministarstvima, da se odobre ovi ili oni novci – sredstva, da bi se napravila jedna premijera. Celo pozorište je bilo u međusobnoj ''zavadi'', jer je prispeće novca, svima potrebnog za obavljanje samo osnovne delatnosti, dovelo do međusobnih okršaja. Za neke na oko beznačajne, stvari čekalo se mesecima na kupovinu. Uvođenje čvrstih pravila i reda samo je izazivalo odbojnost i gradio zid između umetnika i rukovodioca. Želja da se balet stavi na prvo mesto u Kući, zahtevalo je dosta trošenja i permanentnog dokazivanja. Oduvek razjedinjeni nismo imali šanse da mnogo više i dobijemo. Ostalo nam je da čekamo Nekog i neko vreme koje će imati više razumevanja za nas.

Pozorište je uvek neponovljiv doživljaj. U njemu nema dva ista trenutka i nema ponavljanja, pa čak i kada je neka predstava stoti put na repertoaru. Jednostavno, svaka je događaj za sebe. Treba biti svestan trenutka i uživati u njemu dok traje. Uvek je lakše kritički posmatrati i komentarisati, nego nešto i uraditi. Tvrdim odgovorno i sa mnogo prava i iskustva da ništa nije tako u suprotnosti kao gledanje i delanje. Mnoge stvari iz posmatračkog ugla deluju bezazlene i na oko lake za realizaciju, ali kada načinite prvi korak shvatite da nema veze sa onim kako ste mislili pre. Nažalost, sve dok se ne nađete na tom stepenu zrelosti da sami to i shvatite, ne možete verovati. Ako to može biti put sazrevanja novosadskog baleta neka bude zabeležena kao opcija, kako bi se došlo do jedne stabilne repertoarske politike, kao strategije na putu uspona. Novosadski balet treba da se ponosi onim što je naučio, veruje u svoj potencijal, nastavi saradnju sa baletskom školom iste tradicije i stvara jednu maticu dobrih domaćih igrača. Uzajamno uvažavanje i priznavanje vrednosti krasiće biografiju pojedinca, ali i kolektiva. Neminovna je saradnja sa svim segmentima u pozorišnoj kući, jer su svi važni u našem najvažnijem finalnom produktu – predstavi.

Baletska umetnost u Novom Sadu nastavlja život ne obazirući se na prepreke. Dug generacijama koje su je stvarale je vraćen. Kada se 1950. godine pojavila ideja o formiranju baleta u Srpskom narodnom pozorištu, verovalo se da će biti hrabrih koji će moći da se bore sa svim problemima koje ova profesija sobom nosi. Posle skoro pola veka (1997.) prestao je da bude Opera sa baletom. Razlika u rečima '' sa '' i '' i '' dovoljno govori da je najkompleksnija grana umetnosti u našoj pozorišnoj Kući dobila priznanje za svoje samostalno delovanje. Broju od preko sto baletskih premijera treba dodati i predstave opere i drame u kojima je balet učestvovao ( oko 200 ).

Samo nametljiva afirmacija ove profesije može da očekuje bolji tretman. Nesmotrenim potezom ukidanja sajta novosadskog baleta januara 2001. godine, koji nas je prezentovao na način kako se to odavno radi u svetu, i dalje je nerazuman. Balet Srpskog narodnog pozorišta je oktobra 1999. godine bio prvi u svojoj Kući i zemlji koji je imao svoju veb prezentaciju, profesionalno urađenu od strane donatora i ljubitelja baleta. Nažalost, nova ni do danas nije urađena. Ostaje nada da će se u neko skorije vreme to dogoditi, kao i medijska pratnja svih novosti.Verujem i da će se u skoroj budućnosti više raditi na izgrađivanju domaćih pedagoga, koreografa i balet majstora sposobnih da nas prezentuju svuda.

Vreme haosa je, nadam se, iza nas. Osvrt na devedesete ne može da se izostavi u istoriji novosadskog baleta. Pogled unazad je samo delimičan opis viđen iz jednog ugla. Objektivno stanje koje je vladalo devedestih i dugogodišnja iscrpljenost je ostavila traga. Bilo je teško hraniti publiku nekim naročitim umetničkim nadahnućem, kada je u svima nama koji smo ostali tu, vladala apatija. Često ni ''podizanje zavese'' nije moglo da nas zavara i odvoji od stvarnog života. Uspeli smo da se odupremo svemu. Šire gledano, prepreke u umetnosti su uvek prisutne i na to se ne treba naročito obazirati. Šanse, a nema ih mnogo i često, su prilika koja se retko ukaže i treba je iskoristiti. Čekati da se sve stavi na svoje mesto nije neko rešenje kada je u pitanju profesija baletskog igrača. Kratko traje i trenutak rastanka sa njom brzo dođe. Kada su osnivači, prvi članovi baleta krenuli u pionirski podhvat osnivanja novosadskog baleta verovali su da je potreban ovom gradu. PEDESET GODINA je održan u pomenutim uslovima i situacijama. Sada je odgovornost na onima koji tek počinju.